Na­kon što ih je gu­sta ma­gla u pr­vom po­ku­ša­ju spri­je­či­la da osvo­je pla­ni­nu Sta­rac i nje­gov naj­vi­ši vrh Cr­ni krš (2426 m.n.v.) pla­ni­na­ri: Ra­doj­ko (81), Vu­ka­šin (64) i Ra­du­le Đu­ri­ča­nin (34), svi prav­ni­ci, kao i dok­tor Mi­lan Mi­kić (62), uspje­li su, ovih da­na, da u dru­gom po­ku­ša­ju do­đu do že­lje­nog vr­ha te pre­li­je­pe pla­ni­ne.
Ina­če, pri­su­stvo na tim ne­be­skim vi­si­na­ma, vre­me­šnog Ra­doj­ka Đu­ri­ča­ni­na, ne­ka­da­šnjeg su­di­je Ustav­nog Su­da Cr­ne Go­re, pod­sti­če na raz­mi­šlja­nje da upra­vo ne­kad i čo­vjek upra­vlja svo­jim go­di­na­ma, a ne go­di­ne nji­me, ili da u ži­vo­tu ne­ma pra­vi­la ili gra­ni­ce ne­če­ga i ne­če­mu.
Ka­ko se u pri­či za „Dan” pri­sje­tio mla­đa­ni Ra­du­le, gu­sta ma­gla, ko­ja se za­dr­ža­la sve do oko 17 ča­so­va, a ko­ja im je do­zvo­lja­va­la vi­dlji­vost na sa­mo pet­na­e­stak me­ta­ra, ome­la ih je na Ilin­dan, da se sa ju­žne stra­ne, iz prav­ca Ba­bi­nog po­lja, pop­nu na Sta­rac. Ali, upra­vo im je ka­že i osvje­ži­la pam­će­nje na pro­šlo­go­di­šnji uspon, u istom sa­sta­vu, uz Va­so­je­vić­ki Kom, ka­da im je one­mo­gu­ći­la da uži­va­ju u po­gle­du, ali ne i da osvo­je sa­mi vrh Pi­ra­mi­du, o če­mu je „Dan” ta­da pi­sao.
Bla­go raz­o­ča­re­nje zbog ta­da­šnjeg od­u­sta­ja­nja is­pod sa­mog vr­ha, mo­ti­vi­sa­lo ih je, ka­že, da na­kon kra­ćeg vre­me­na, po­ku­ša­ju po­no­vo, ovo­ga pu­ta sa sje­ver­ne stra­ne, iz prav­ca Ča­ko­ra. Ve­dar dan i od­su­stvo ma­gle da­lo im je ja­snu pred­sta­vu u ka­kvim lje­po­ta­ma su bi­li spri­je­če­ni da uži­va­ju pri­li­kom pr­vog po­ku­ša­ja.
– Re­la­tiv­no rav­na pje­šač­ka sta­za od pre­vo­ja Ča­kor pa is­pod Đe­vo­jač­kog kr­ša i pre­vo­ja Dio (pre­ko ko­jeg je ina­če ne­ka­da išla naj­kra­ća ve­za iz­me­đu Pla­va i Pe­ći) do­ve­la nas je u pod­nož­je pla­ni­ne. Da bi se iza­šlo do vr­ha, oda­tle se ipak mo­ra­lo ma­lo po­mu­či­ti. Naj­vi­še zbog ne­pre­ci­zno­sti ma­pe NP „Pro­kle­ti­je”, či­ju je, ja­sno ucr­ta­nu sta­zu de­be­lom cr­ve­nom li­ni­jom, na te­re­nu bi­lo pro­na­ći pra­va „umjet­nost”, ako ona uop­šte i po­sto­ji. Ipak po­sli­je ne­kih 6 sa­ti ho­da osvo­jen je naj­ve­ći vrh Star­ca Cr­ni krš (2426 m.n.v.). In­te­re­sant­no je da ka­me­nje na sa­mom vr­hu Star­ca, iz­da­le­ka gle­da­no, oda­je uti­sak bla­go cr­ne bo­je što je naj­vje­ro­vat­ni­je i uti­ca­lo da ovaj vrh do­bi­je taj sim­bo­li­čan na­ziv (ka­ko je i ozna­ča­va­no u do­sa­da­šnjim to­po­graf­skim kar­ta­ma op­šti­ne Plav), te je čud­no zbog če­ga je u ma­pi Na­ci­o­nal­nog par­ka ovaj vrh pre­i­me­no­van, u, pri­lič­no eti­mo­lo­ški ne­e­stet­ski na­ziv Ban­de­ra. Po­go­to­vo što je istim tim ter­mi­nom ime­no­va­no još ne­ko­li­ko vr­ho­va u Pla­vu – naj­ve­ći vr­ho­vi Vi­si­to­ra i Ko­fi­lja­če. Sti­če se uti­sak da je ipak pre­vi­še „ban­de­ra” po plav­skim pla­nin­skim vr­ho­vi­ma, a na šte­tu iz­vor­nih to­po­ni­ma – na­gla­ša­va Ra­du­le Đu­ri­ča­nin.
Kad smo već kod sim­bo­li­ke i eti­mo­lo­gi­je, Ra­du­le is­ti­če i to da se sa naj­ve­ćeg vr­ha Star­ca ja­sno vi­di zbog če­ga je ova pla­ni­na do­bi­la ta­kvo ime. Na­i­me, ka­ko do­ča­ra­va, pla­ni­na Sta­rac či­ta­vom svo­jom du­ži­nom od oko 2,5 km pro­te­že se u ob­li­ku ći­ri­lič­nog slo­va S, ili pot­ko­vi­ce, ta­ko da oda­je uti­sak po­gu­re­nog star­ca, što ne uma­nji­je nje­nu lje­po­tu, kao ni lje­po­tu po­gle­da na Ba­bi­no po­lje, Rid­ske kr­še, Ko­fi­lja­ču, Gu­si­nje, Plav­sko je­ze­ro, Vi­si­tor, Go­leš, Ko­mo­ve...
– Na­kon kra­ćeg od­mo­ra, sa vr­ha se spu­šta­mo do mje­sta sa ju­žne stra­ne pla­ni­ne do ko­jeg smo, pri­li­kom pr­vog uspo­na kroz ma­glu, ne­ka­ko do­šli, a oda­tle pro­du­žu­je­mo do ni­žeg vr­ha Star­ca (2352), sa ko­jeg smo se vra­ti­li na Ča­kor po­sli­je ukup­no 9 sa­ti ho­da i 18 pre­pje­ša­če­nih ki­lo­me­ta­ra. Po­red sve lje­po­te, ono što nam je pri­vu­klo pa­žnju je­ste i 8 sta­rih ka­me­nih gro­bo­va na pre­vo­ju Dio, od ko­jih je je­dan dug čak 3 me­tra, a o ko­ji­ma ne­mao ni­ka­kvih sa­zna­nja, osim da se pro­te­žu prav­cem za­pad-is­tok, pa ako bi ne­ko imao bi­lo ka­kvu in­for­ma­ci­ju o či­jim se gro­bo­vi­ma ra­di, bi­lo bi do­bro da oba­vi­je­sti jav­nost i za­do­vo­lji na­šu zna­ti­že­lju. Me­đu­tim, ono što je bi­lo naj­za­ni­mlji­vi­je i što uvi­jek pri­vu­če naj­ve­ću pa­žnju lju­di ko­je sre­će­mo pri sva­koj na­šoj pla­ni­nar­skoj ru­ti je­ste moj stric Ra­doj­ko, ko­ji sa svo­jih 81 go­di­nu bez pro­ble­ma sa­vla­da­va ove, ni­ma­lo la­ke, vr­ho­ve, i ko­ji nam, pri­ča­ma iz svog bo­ga­tog ži­vot­nog is­ku­stva, uvi­jek olak­ša i uči­ni još za­ni­mlji­vi­jim ove na­še po­ho­de – za­klju­ču­je svo­ju pri­ču Ra­du­le Đu­ri­ča­nin.N.V.